Kada je policija u Nemačkoj prošle nedelje uhapsila jednog Crnogorca za koga se ispostavilo da je krenuo u Pariz odmah posle teororističkih napada, a u automobilu mu je pritom pronađeno osam automatskih pušaka, pištolji i 200 grama eksploziva, on se branio tipično balkanskim načinom humora: “Ljudi, samo sam hteo da vidim Ajfelov toranj!”
E sad, nije u pitanju bila šala, već doslovni citat njegove odbrane u nekoj bavarskoj policijskoj stanici gde su mu na GPS navigaciji pronašli umemorisanu jednu parisku adresu. Crnogorac, naravno, nije imao pojma otkud toliko oružje u gepeku, tvrdio je da nije teororista, već turista.
Pre neki dan, opet, beogradska štampa javila je kako je u Maroku uhapšen srpski državljanin zajedno sa “50 potencijalnih terorista”.
Sa druge strane, tokom drame u Parizu najpre se tvrdilo da među stradalima nema srpskih državljana, zatim su novinari dobili informaciju da je ispred Stadiona “Francuska” povređen jedan bračni par iz Kraljeva koji je tamo prodavao navijačke rekvizite. Sutradan je broj ranjenih sa pasošem Srbije skočio na četiri, pa onda na sedam, zatim na 14, da bi se na kraju ispostavilo kako je tog petka trinaestog u Desetom i Jedanaestom arondismanu povređeno čak 30 srpskih državljana.
Vanredne situacije postale redovne
To je postalo kao neka sumorna tradicija – skoro uvek kad se desi neki belaj u svetu, ispostavi se da se u ulozi žrtve, a ponekad i negativca, baš tu, od tolikih nacija, zatekne neko ko je “naše gore list”.
Posle ubistva Ane Lind, švedske ministarke spoljnih poslova, debatovalo se ko bi mogao da stoji iza tog zločina, eksperti su bili ubeđeni kako to nema nikakve veze sa Balkanom. Onda se ispostavilo da je ubica psihički poremećeni momak iz Mladenovca, Mijailo Mijailović. Norveški desničar Anders Bering Brejvik koji je ubio 77 ljudi 2011. godine bio je fasciniran Miloradom Ulemekom Legijom, osuđenim za učešće u ubistvu premijera Zorana Đinđića. U Brejvikovom video-spotu pod nazivom „Besmrtnici“ Legija se pojavljuje u nekoliko sekvenci kao „borac za slobodu“.
Međutim, kada nisu negativci ili žrtve u hedovima svetskih top vesti, pokaže se neretko kako su eks-Jugosloveni najvedriji ili najblaziraniji deo nekih dramatičnih globalnih “situacija”. Ponekad su i balkanska varijanta Brusa Vilisa jer se još od početka devedesetih pokazalo da su vanredne situacije na balkanskim prostorima postale – redovne. Pa smo na svakakvi rusvaj odavno oguglali po onoj socijalističkoj paroli: “Ništa nas ne sme iznenaditi sem kiše”.
Sećam se, u oktobru 2002, kada su čečenski teororisti upali na predstavu u moskovsko pozorište “Dubrovka” i kao taoce držali 900 ljudi, kladili smo se na kolegijumu kako nema šanse da tamo ima “nekog našeg”. Onda se ispostavilo da je baš te večeri Miša Maksimović, građevinski limar iz Velike Moštanice kod Beograda, koji je bio na privremenom radu u Rusiji, poželeo da ode da gleda mjuzikl “Sever – jug”. I zatekao se u sali koju su zaposeli teororisti.
Sto trideset ljudi, uključujući i Čečene, tada je poginulo, a Miša se vratio kući. Posetio sam ga kao reporter u kućerku kraj moštaničkog groblja i on mi je tada ispričao tipičnu balkansku priču– otišao je u Rusiju da bi prehranio porodicu, nikada se nije petljao u politiku, onda je usred predstave u “Dubrovki” na scenu izašao maskirani Čečen i počeo da puca iz kalašnjikova u vazduh.
– Meni je delovalo kao zafrkancija, kao deo predstave. Baš tad, po scenariju, na scenu je trebao da se spusti avion, pa sam mislio da ovaj puca zbog toga. Okrenem se, pogledam, i vidim da kroz vrata ulaze maskirani ljudi. Jedan, baš iza mene, počeo je da puca u vis. Tad mi je tek postalo smešno, jer su se mnogi još više uspaničili. Počeo sam naglas da se smejem i razmišljam u sebi: e, al su ga uradili, svaka im čast! – pričao mi je Miša.
Šira definicija
Kao i svaki “jugović”, čovek vičan preživljavanju u svakakvim situacijama, čak je tokom opsade pozorišta sa jednim Ukrajincem planirao da krene u kontranapad na teroriste, ali je odustao kada ga je Ukrajinac pitao: “A kako se repetira puška?”
– Znao sam, ipak, da ovo nije film, da ne mogu biti Brus Vilis. Ali mi je pala na pamet ona njegova replika iz “Umri muški” dok puzi kroz ventilacioni otvor: “Dođi u Los Anđeles, biće ludo i zabavno”. Rekao sam sebi – dođi u Moskvu, biće ludo i zabavno – pričao mi je Miša.
Tokom 60 sati opsade teatra ćaskao je i sa jednim teororistom, kome, za svaki slučaj, nije rekao da je Srbin, već da je Jugosloven, pošto je to daleko šira definicija. Zanimljivo, terorista mu je rekao: “Uh, bio je kod mene u jedinici jedan Jugosloven, što taj ume da puca…”
Balkanci se nekako uvek nađu na “licu mesta”. Možda Marfijev zakon – da ako nešto može da krene naopako, poći će naopako – i jeste balkanski “pravni akt”.
Kako je to opisao Dejan Lutkić, vlasnik restorana “Veseljaci”, udaljenog jednu ulicu od pariske koncertne dvorane „Bataklan“, koji je u trenucima kada su “džihadisti” ubijali ljude bio prepun gostiju iz Srbije: “Ono što je interesantno, moji sunarodnici koji su te večeri bili u restoranu, nisu se mnogo uplašili. Da li su posle svega što su prošli devedesetih u Jugoslaviji postali imuni, da li su toliko ojačali ili je nešto treće, ne znam, ali malo ko bi se onako poneo”.
Piše: Dragoljub-Draža Petrović
