Diskriminacija
osoba sa invaliditetom u bh. društvu i medijima
Bosna i Hercegovina
je složeno društvo na različitim nivoima. Nekad se ova složenost slavi u smislu
multietničnosti i multikonfesionalnosti, a nekada kudi zbog administrativnih i
drugih problema koji proizlaze iz načina njihovog promovisanja i regulisanja.
Neke različitosti se smatraju značajnim i „zavređuju“ gotovo stalnu medijsku
pažnju, a neke na žalost manje bitnim. Osobe sa invaliditetom na žalost spadaju
u ovu drugu grupu.
Brojevi
koji život (ne) znače
Nefunkcionalnost
u navedenoj složenosti bh. društva se ogleda i u nepreciznom vođenju statistika
i neažurnom prikupljanju i daljem praćenju dobijenih podataka. Činjenica da je
popis stanovništva obavljen tek 2013. odnosno 22 godine nakon popisa iz 1991. godine
govori tome u prilog, kao i nastali problemi sa tumačenjima dobijenih rezultata.
Svaki podatak se politizuje ili marginalizuje, u zavisnosti od potreba političkih
elita i etnokratskih struktura. Uloga popisa se sfela na čuveno prebrojavanje
krvnih zrnaca, čime se poništila njegova osnovna uloga a to je izrada
strategija za razvoj i rešavanje problema na koje demografski trendovi ukazuju.
Kao što se navodi u
publikaciji Mišljenje Evropske komisije o
zahtjevu Bosne i Hercegovini za članstvo u Evropskoj Uniji objavljenoj 2019, ne postoji jedinstvena definicija
invaliditeta ni baza podataka o osobama sa invaliditetom u BiH. Procene Ujedinjenih nacija su da u svakoj
državi ima oko 15% osoba sa invaliditetom, a ovaj trend reflektuju i rezultati
pomenutog popisa. Iz toga sledi da bi i 15% medijskog sadržaja trebalo biti
namenjeno problemima ove kategorije stanovništva odnosno prilagođeno njihovim
potrebama.
Takođe, roditelji
dece sa invaliditetom ukazuju na brojne probleme sa kojima se susreću prilikom
tzv. kategorizacije stepena invalidnosti svoje dece, na birokratizaciju i
isrpljujuće procese kojima su izloženi. I sama pripadam ovoj grupi roditelja sa
kojima sam u redovnoj komunikaciji i često ukazujemo jedni drugima na brojne
probleme koje imamo ne nailazeći na odgovor sistema i na adekvatnu pažnju
javnosti. Česti su i slučajevi da roditelji pristaju da se njihova deca
kategorišu sa invalidnošću od 100% s
obzirom da se tada dobija novčana pomoć u iznosu od 390 KM u Federaciji BiH
odnosno 160 KM u Republici Srpskoj a što ostavlja negativne posledice na
njihove mogućnosti u budućnosti kao što je npr. zaposlenje. I ove brojke o
visini naknade ukazuju na veliki rizik od siromaštva kojem je ova katetorija
izložena jer tzv. „naknada za tuđu negu i pomoć“ ne može da podmiri ni
minimalne potrebe osoba sa invaliditetom. Ono što je još drastičnije je da
osobe sa stepenom invalidnosti ispod 90% ne primaju nikakvu naknadu i da
postoji veliki broj osoba sa invaliditetom bez invalidnina. Po postojećim
propisima vrši se i revizija kategorizacije invalidnosti i u nekim slučajevima
dolazi do umanjenja ovih prava. Kao što je ukazala majka deteta sa autizmom
koja je želela da ostane anonimna: „On već 10 godina prima tuđu njegu dijagnoza
autizam, svi svježi nalazi psihologa, psihijatra, škole, sad mu je 15 godina i
treća revizija bila, na osnovu njihovog ostavili su invalidnost 100% ali
prebačen u II grupu gdje je caka da ne prima komplet tuđu njegu već nekih 100
KM“.
Zavadi
(zaradi) pa vladaj
Navedeno ukazuje ne
samo na diskriminaciju osoba sa invaliditetom već i na diskriminaciju unutar
ove kategorije. Osobe koje su rođene sa invalidetom ili su ga stekle pre i nakon
rata imaju manje invalidnine i druge oblike socijalne zaštite od ratnih vojnih
invalida, čime se vrši diskriminacija na osnovu statusa a na šta ukazuju
različiti relevantni međunarodni izveštaju.
Ovaj problem dovodi do konflikta između različitih kategorija osoba sa
invaliditetom a što je karakteristika čitavog političkog sistema koji
funkcioniše po principu zavadi pa vladaj. Mediji ne ukazuju na ovaj oblik
diksriminacije i ne postoji svest u društvu o ovim problemima. Medijska scena i
onako funkcioniše kako navodi profesorica komunikologije Lejla Turčilo po
principu zavadi odnosno zaradi pa vladaj. Na taj način mediji ove podele
reflektuju, umesto da je problematizuju u interesu svih i iznalaženja najboljih
rešenja. Primera ovakvog medijskog izveštavanja je bilo prevashodno u tzv.
dijaloškim emisijama koje su poprimile oblik sukoba različitih monologa. U
emisijama ovog tipa se tzv. dijalog vodio kao oblik sukoba između npr. roditelja
deteta s poteškoćama i predstavnika institucija (npr. škole ili neke druge
ustanove, predstavnika resorsnog ministarstva), ili čak sukoba između roditelja
čija deca pripadaju različitim kategorijama i udruženjima koja ih zastupaju.
Najdrastičniji primer u kom je došlo do „ukrštanja koplja“ se desio u emisiji Odgovorite ljudima emitovanoj 7.02.2018.
Između
senzacionalizma, ignorisanja i patetike
Medijsko izveštavanje
u BiH karakteriše seznacionalizam i sve veća pojava infotainment-a, tj. spajanja informacije i zabave. Osobe sa
invaliditetom se teško uklapaju u ovakav jedan obrazac izveštavanja, a što samo
po sebi nije negativno s obzirom na manipulativan karakter ovakve jedne forme.
No, generalan problem je prisustvo senzacionalizma npr. kada se izveštava o
uspesima pojedinih osoba iz ove kategorije ili o drastičnim slučajevima kršenja
njihovih prava. Senzacionalističko izveštavanje je kratkog daha i odražava širu
društvenu i medijsku kulturu u kojoj nema dugoročnog izveštavanja s ciljem
rešavanja određenog problema niti se ukazuje na presek stanja.
Ovo je povezano i sa
kulturom ignorisanja koja je prilagođena većinskoj populaciji i dominantnim stereotipima. Kao što se navodi u
publikaciji UNICEFA Mediji u najboljem
interesu djeteta, o deci sa
invaliditetom se najčešće izveštava izolovano u odnosu na tipičnu decu. Takođe,
najviše se izveštava o pitanju njihove inkluzije u redovne škole dok se ostali
problemi ignorišu. To su ujedno i jedine situacije u kojima se deca sa
invaliditetom prikazuju zajedno sa drugom decom. Tom prilikom je, kako se
navodi u pomenutom publikaciji prisutna medijska stereotipizacija u okviru koje
nastavnici navode kako je to dete lepo prihvaćeno u razredu i škol i drugovi su
tu da samo potvrde ono što je već rečeno.
Treći problem je
sveopšte prisustvo patetike kao oblika lažne solidarnosti sa osobama sa
invaliditetom. Tome doprinose kako mediji tako i publika, pre svega kroz svoje
komentare npr. na portalima koji jesu i trebaju se tretirati kao deo medijskog
sadržaja. I same osobe sa invalidetom kada govore za medije upadaju u takvu
jednu zamku, a analiza Media centra ukazuje na problem
fokusiranja na karitativni aspekt umesto na poštovanje ljudskih prava. I sama
sebi postavljam pitanje da li sam u svojim medijskim nastupima na temu autizam kao
majka deteta sa poteškoćama koja govori umesto i za njega upala u navedene
medijske zamke.
Lokalni
nivo
Građanke i građani
više od 70% svojih potreba zadovoljavaju na nivou lokalne zajednice. Stanovanje,
rad, obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita, komunalne delatnosti,
uslužne i kulturne su neke od ključnih. Lokalne zajednice u sklopu svojih
obaveza prave strategije razvoja u koje uključuju i planove za unapređenje
položaja osoba sa invaliditetom. Analize ovih strategije ukazuju da se ovi
problemi samo načelno adresiraju sa aspekta multidisciplinarnosti i gore
pobrojanih prava da bi se zadovoljila forma. Poseban je problem što nisu
dostupni izveštaji o sprovedenim strategijama razvoja na zvaničnim stranicama
lokalne samouprave. Analize lokalnih budžeta ukazuju da se problemi pokušavaju
„rešiti“ izdvajenjem određenih sredstava iz budžeta za rad specijalizovanih
udruženja i oblicima kratkoročne pomoći bez jačanja kapaciteta ključnih
institucija kao što su obrazovne, zdravstvene, socijalne. Uloga lokalnih medija
bi bila utoliko značajnija da se ukaže na ove probleme, podigne svest o pravima
građana i građanki na lokolnom nivou i da se na senzibilan način adresira
situacija u kojoj žive osobe sa invaliditetom u svojim lokalnim sredinama. Profesor
komunikologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu Vuk
Vučetić ističe da bi „lokalni mediji i lokalni novinari trebali biti ‘heroji
ulice’, odnosno
trebali bi nastojati da postavljaju na dnevni red pitanja i probleme koji se
tiču te zajednice. Ovo je vrlo važno pogotovo u kontekstu osoba sa
invaliditetom“. Po njemu, rešavanjem konkretnih problema na lokalu i medijskim
izveštavanjem o problemima sa kojima se ove osobe susreće u svakodnevnici „se
zapravo kreira šira svijest o problemima osoba sa invaliditetom, što naravno
posljedično može uticati na donosioce odluka na višim nivoima“.
I
na lokalnom nivou je izražena privilegovanost udruženja koja zastupaju veterane
i ona imaju veću zagovaračku moć za ostvarivanje prava svojih članova
uključujući i one sa određenim stepenom invalidnosti. To potvrđuje već pomenuti
problem o diskriminaciji ovih osoba na osnovu statusa. Lokalni mediji se
uključuju u različite humanitarne akcije i time potvrđuju dominantnost
karitativnog pristupa i površne medijske i društvene patetike. Izuzetak čine
mediji i specijalizovani portali koji deluju u okviru lokalnih nevladinih
organizacija, ali je njihov učinak manji s obzirom da ne predstavljaju medijski
mainstream.
Uloga lokalnih i drugih medija će
ponovo biti na značajnom testu s obzirom da nam se približavaju novi lokalni
izbori. S tim u vezi ukazujemo na obavezu da glasovi osoba sa invaliditetom konačno
odjeknu i dobiju pažnju kakvu nalažu svi demokratski i moralni standardi.
zosradio.ba
