Marko (24) i Marijana (22) Stanković, brat i sestra iz Požarevca koji su 20 godina proveli zatočeni u kući zbog majčinog straha od otmice i prodaje njihovih organa, čine prve korake na putu uključenja u normalan život i društvo.
Mladi Stankovići pohađaju Osnovnu školu ,,Sveti Sava” u Požarevcu za opismenjavanje odraslih ,,Druga šansa” i već su stigli do sedmog razreda.
– Oni su vrlo savesni i vredni učenici. Nijednog dana nisu izostali iz škole i najbolji su u trećem ciklusu koji obuhvata sedmi i osmi razred. Iduće godine završavaju školu i planiraju dalje usavršavanje – priča andragog škole Dušica Kovačević.
Dok su bili zatočeni u kući, deca su sama uz pomoć TV naučila da čitaju i pišu i govore engleski. Oboje su rođeni u kući, a majka je sama presekla pupčanu vrpcu. Kada je došlo vreme za školu, komšijama je govorila da su na školovanju u Crnoj Gori. Deci je pričala da ne smeju napolje jer će da ih ukradu i prodaju njihove organe. U dvorište su smeli da izađu leti za vreme raspusta, a čim bi čula da nailazi policija ili socijalni radnici, decu je sakrivala po raznim kućama, a jedno vreme proveli su i u konacima manastira Ostrog. Tek kada je majka umrla, oni su mogli slobodno da se kreću, ali je problem nastao sa dokumentima jer nisu imali mesto boravka, piše Blic.
Reči pričaju unazad
Adragog Dušica Kovačević otkriva da Marko i Marijana govore reči unazad, da se time služe i izvanredno snalaze. Za tili čas Marijana nas kao iz topa upita ,,Ujok čer etećoh ad etejuč” (koju reč hoćete da čujete)
Očuh Kinez
Brat i sestra pričaju da se njihova majka posle razvoda sa ocem udala za Kineza i da sada imaju polusestru Angelinu. – Naša sestra redovno ide u školu i sada je peti razred. Odlična je učenica, a očuh je divan čovek. Sa njim povremeno radim na građevini – priča Marko
– Sve je to ružna prošlost koju nastojimo da zaboravimo. Učim, a kad nisam u školi, čistim po kućama i brinem o starijim osobama jer od po 5.000 dinara koje brat i ja dobijamo kao pomoć ne može da se živi. Malo vremena imamo za druženje, ali je teško i steći drugove kada ih nismo imali od detinjstva. Zato smo brat i ja upućeni jedno na drugo i ljude koje sami upoznamo. Kada imam slobodno vreme, crtam stripove i pravim igračke za decu. Želela bih da se posle završetka ove škole upišem u srednju školu za policajce, ako to bude bilo moguće zbog godina – otkriva svoja očekivanja Marijana. Njen brat Marko priča da u školi ide sve glatko, kao po loju, i da je za njega sve lako.
– Kada završim ovu školu, želeo bih da se obrazujem za informatičara i molim se Bogu. I sada nešto radim sa računarima i mobilnim telefonima, ali to je malo. Zato povremeno radim na građevini, istovarujem šljunak, ubacujem ugalj, riljam i radim i druge sezonske poslove. Zarađeni novac ulažem u kuću. Tako sam sam uradio kanalizaciju i sazidao dimnjak, a sada prikupljam novac da zatvorim terasu, da ne upada sneg i kiša – hvali se Marko. U školi kažu da se Stankovići, a posebno Marko, ne druže mnogo i da teško sklapaju nova poznanstva i da se uglavnom kreću u društvu starih poznanika.
Tužna priča o izgubljenom detinjstvu
1990.rađa se Marko
1991.napušta ih otac, majka daje otkaz u trafici i posvećuje se deci
1992.rađa se Marijana
1993.usled komplikacija zbog vakcine, Marko se razboljeva. Majka je godinama svakodnevno stajala pored prozora u strahu da će joj neko oteti decu; daskama je pregradila i vrata i prozore da ih niko sa ulice ne bi video ili da deca ne bi izašla. Niko nije smeo da zna da postoje. Nisu išli u školu, zabranjeno im je bilo da izlaze na ulicu
1994.majka umire, deca prelaze kod babe i dede, izlaze u svet. Baba i deda su nekoliko puta prijavljivali socijalnim službama da su deca zatočena, ali je njihova majka našla način da im doskoči i „sačuva“ decu
1995.polaze u školu za odrasle
1996.Marko i Marijana završili prva četiri razreda škole za odrasle
